Небо

ОД АЕРОМИТИНГА НА КАЛЕМЕГДАНУ ДО МУЗЕЈА ВАЗДУХОПЛОВСТВА У СУРЧИНУ, И НАТРАГ
Страх од нелетења
Задивљени бравурама на дуго очекиваном аеромитингу, изведеним правим малим чудима на небесима, имали смо много питања и морали смо поћи по одговоре. Колико историје и генерација, колико храбрости и занесењаштва, колико знања и одрицања, колико необичних личних судбина и невероватне упорности је потребно да би се дошло до једног таквог дана и таквих тренутака?! Колико нас зна да су међу пионирима били један општински службеник и један фотограф, или да се 2010. навршава званичних сто година ваздухопловства у Србији?

Пише: Невена Михајловић
Фотографије: Драган Боснић

На старој тврђави, у златној јесени, велики број људи стајао је загледан у небо, као без даха. Стари и млади, мушко и женско, домаћи и дошљаци. Често би се некоме од њих, онако одистински, отео узвик дивљења. Ни репортери Националне ревије, да одмах рашчистимо, нису у томе заостајали.
А на светлом и бистром небу, тако необичном за новембар, одвијао се дуго најављивани аеромитинг. Стари двомоторци, озбиљни и удешени као сеоски домаћин недељом за цркву, својим димом у бојама српске заставе исписивали су поруку која, онима што заиста знају да читају, разгаљује срце. Пилоти и авиони из чувене групе „Звезда” изводили су права чуда на небесима, баш као и пилоти српског Ратног ваздухопловства на ловцима домаће и руске производње. Да ли је то стварно или нам се привиђа: тамо над Дунавом и шумама на левој обали, авион усправљен у вертикалу лети у страну!? Путнички „боинг” у веома ниском лету, у строгом поретку праћен авионима Српске војске, надлеће град и на једној незаборавној слици смешта се међу његове симболе...
Колико историје и генерација, колико храбрости и занесењаштва, колико знања и одрицања, колико необичних личних судбина и невероватне упорности је потребно уградити да би се дошло до једног оваквог дана, до оваквих тренутака?!
Одговори на сва оваква питања у Београду се могу добити на једном месту, у Музеју ваздухопловства, и стога се након аеромитинга, знатижељни, запућујемо тамо. Српски Музеј ваздухопловства, најзначајнији те врсте на Балкану, налази се покрај београдског аеродрома „Никола Тесла”. За приказивање свих његових експонатa, кажу, не би био довољан простор ни колико би захватила три аеродрома попут овог у суседству. Ипак, стална поставка музеја, на 6.000 квадратних метара, веома добро је конципирана. За посетиоце, којих ће (процењује се) до 2010. године бити милион, то је право путовање кроз време.

 ПРВИ ЛЕТОВИ И ПАДОВИ

Здање Музеја саграђено је наменски. Облик „полегнутог авионског точка” добило је према пројекту Ивана Штрауса, који је победио на јавном конкурсу почетком 1970-их.
Кроз сложену поставку води нас тим кустоса. Сваки је специјализован за одређену област, а њихове приче се преплићу и најзад склапају у складну целину.
Кружна тура почиње репликом првог авиона који је летео над  нашим просторима, а конструисао га је Суботичанин Иван Сарић. Том великом пустолову једном се, у Француској, указала прилика да тајно фотографише авион којим је Луј Блерио прелетео Ламанш. По повратку у  родни град – у којем је још пре одласка (1905) конструисао сопствени аутомобил (возила га је и његова супруга, прва жена возач у Суботици) – са једним столаром направио је и авион. Тај авион под именом „сарић бр. 1”, завршен је крајем 1909. године, а први пут је полетео у лето 1910. године. Алат коришћен у изради авиона, такође је изложен. Седиште за пилота била је баштенска столица са скраћеним ногарама, резервоар за гориво је направљен од канте за млеко, а точкови од велосипеда. Било је то само седам година након што су се браћа Рајт винула у небо.
Већ следеће године, 1911, пред бројном публиком, и тада (као и сада) на Калемегдану, испробана је друга летелица. Њени конструктори су били Едвард Русјан и Михајло Мерћеп, по занимању фотограф. Међутим, Едвард Русјан је на свом првом лету у Србији изгубио битку са ветром. Погинуо је под зидинама Калемегдана трећег дана Божића 1911. Део ове летелице је први и најстарији експонат данашњег Музеја ваздухопловства.
– Том догађају присуствовао је син писца Бранислава Нушића, Страхиња, који је сачувао део ребра  крила авиона и тако зачео идеју прикупљања експоната. Данас се тај део чува у сефу, под посебним условима – прича Мирјана Новаковић, кустос задужен за историју цивилног ваздухопловства.
Након тог пионирског дела, поставка се наставља периодом пре Првог светског рата. Међу картама и документима доминира фотографија војводе Радомира Путника, заслужног што је у Србији формирана Ваздухопловна команда. Ту су и чувена фотографија Михајла Петровића, српског пилота који је погинуо за време опсаде Скадра 1913. и тако постао прва жртва у ратном ваздухопловству, затим подаци о повлачењу преко Албаније, Српско-француској ескадрили...
– Изложени авиони имали су дрвену конструкцију, што може да се утврди само ако куцнете у крило. У низу су летелице за обуку, војне, цивилне, спортске и акробатске. Домаће и стране. Купљене, заробљене, добијене у размени – додаје Мирјана Новаковић. – Немачки „месершмит” је један од четири типа авиона који су коришћени током целог Другог светског рата. Колико је то био моћан авион говори податак да је немачки пилот Ерих Хартман у њему постигао чак 350 победа у ваздушним окршајима.

БРЗИНОМ „ОРИЈЕНТ ЕКСПРЕСА”

Док домаћин поставке набраја имена авиона, примећујемо скраћенице, бројеве и позајмљена имена птица. Свака скраћеница означава намену авиона, број је углавном серија или тип, а птица облик. „Шторх”, у преводу рода, име је добио по издуженом стајном трапу који омогућава брзу акцију при слетању и полетању. „Штука”, злогласни авион који је коришћен у бомбардовању Београда 1941, има  заломљена крила. „Носата сабља” застрашујуће делује не због ајкуловског изгледа већ због 24 ракете које носи, једрилица је „мачка”, ту су домаћи „галеб”, „јастреб” и „орао”, препознатљив по пито цеви на кљуну која му служи за мерење брзине.
Изложени су и „харикен” и „спитфајер”, авиони којима су спасена Британска острва за време Велике битке за Британију.  „Харикен” је произвођен  и у српској фабрици „Змај”. Могу се видети и прототипови неких домаћих авиона, као што је онај са ознаком „451”, занимљив пре свега зато што је било предвиђено да пилот у њему лежи на стомаку. Међутим, убрзо је утврђено да би због положаја главе био отежан доток крви у мозак, па се од тога одустало.
– Руских авиона „јак 3” за време рата произведено је преко 4.500, а у целости је сачуван само овај наш. Слично је и са неким нашим „Икарусовим” моделима чији једини примерци данас постоје овде, у нашем Музеју.
Занимљиво је да су изложени руски ловац правиле жене, и то по два дневно. Авионима „поликарпов 2” су и пилотирале жене, ручно бацајући бомбе на Немце. „Ил 2”, звани „летећи тенк”, оклопљен је челиком. У колекцији је и низ америчких авиона пристиглих као војна помоћ.
– Већина експоната би, уз ремонт, могла поново да полети. Садрже све потребне делове, а на многима су оригинални митраљези, ракете, бомбе... Наравно, са њих је уклоњено све што би могло да представља опасност.
Прва компанија за авио саобраћај основана је 1927. Звала се „Аеропут” и претходила је ЈАТ-у. Њен оснивач и дугогодишњи директор био је пилот Тадија Сондермајер који је, да би истакао важност и безбедност летења, направио маратонски лет од Париза, преко Београда и Цариграда, до Бомбаја, па назад до Београда, за две седмице. Сондермајер ће остати упамћен и по двобоју са писцем и песником Милошем Црњанским, такође страственим летачем. На срећу, нико није настрадао, а разлог за сукоб су били, разуме се, авиони.
После Првог светског рата, на релацији Париз–Београд–Истанбул саобраћа француско-румунска компанија „Франко-Румен”. Лет је трајао 40 сати, скоро колико и вожња „Оријент експресом”. Тада је уведен, први у свету, и ноћни комерцијални лет на линији Београд–Букурешт, са панчевачког летелишта, али се од тога брзо одустало.
Први београдски аеродром је био  на месту данашњег „Ерпорт ситија” у Новом Београду. Управне зграде више нема, али је остао хангар.

ЗА ПРВИХ СТО ГОДИНА

– После Другог светског рата авиони су коришћени и у терапеутске сврхе. Деца која су боловала од великог кашља летела су авионом на одређеној висини, уместо да бораве у хипобаричној комори.
У делу Музеја посвећеном развоју ЈАТ-а, налазе се фотографије модерног хангара, простора за обуку, техничке и карго службе, пословнице, али и авиона „ДЦ 3”, „ДЦ 9”, „ДЦ 10”, „боинга 727”. Деведесетих година летело се у смањеном обиму, а неки авиони били су изнајмљени. Ни један „ДЦ 9” није више читав, али сачуван је  примерак „боинга 727” који се тренутно налази на платформи ЈАТ-а и чини део музејске збирке.
Круг се завршава у центру, где је изложен понос домаће авиоиндустрије, борбени авион типа „галеб”. Нос авиона „орао” је усмерен ка витринама са деловима оборених авиона „Ф-16” (орао на репу показује да је њиме пилотирао командант ескадриле) и „Ф 117 стелт” (једини икад оборен), неексплодираном ракетом „томахавк” (једном од више стотина испаљених) и беспилотним летелицама. Изложен је и репни део „супер галеба” којим је у рату управљао пилот Бранислав Ивановски. Погођен је изнад Лике и само захваљујући одличној конструкцији авиона успео је да се спусти на аеродром Удбина, где му је замењен оштећени део. Не зна се шта је са авионом после било, али Бранислав и даље пилотира.
– На спрату је изложен један падобран, али недостају параглајдери, змајеви, балони... У плану је да тиме проширимо поставку. Наше једрилице су постизале запажене резултате, чак побеђивале на светским првенствима. Међу изложенима је и победничка једрилица „Кошава”.
Ваздушни саобраћај се у Србији развијао упоредо са светским токовима, али је успон доцније, на жалост, прекинут. Млазне авионе смо прво производили, тек касније увозили. Усавршени нацрти за нове суперсоничне авионе су на столу, али још увек недостају средства за њихову реализацију. Што се Музеја тиче, припрема се низ манифестација којима ће током 2010. бити обележена стогодишњица српске авијације.

***

Деца
Музеј поседује збирку од преко 200 летелица (део њих се налази у депоу), затим збирку од преко сто авиомотора, инструмената, тренажера-симулатора за обуку. Има своју библиотеку, архиву, биоскопску салу, простор за тематске изложбе.
– Овде је посебно интересантно за децу. Када нас посете, пуштамо им филмове, дозвољавамо да „пилотирају” авионом „утва 66”, могу да посматрају и полетање авиона – каже Игор Марјановић, кустос-педагог у овом музеју.

***

Рат и мир
– После светских ратова, војни пилоти су, по правилу, управљали цивилним авионима – каже у разговору за Националну ревију Зоран Милићевић из Ваздухопловног музеја. – И ја сам некада пилотирао летелицама из наше данашње колекције, на 16 различитих модела.

***

Када и како
Радно време Музеја ваздухопловства је сваког дана од 9 до 15,30 часова, а у летњој сезони до 18,30. До њега се стиже аутопутем и искључи се за аеродром, или аутобусом 72 који од Зеленог венца саобраћа преко Ледина и Сурчина. Улазнице од Нове године коштају 170 и 200 динара, зависно од узраста, а за групне посете попуст је 20 одсто.